MOĆNE REČI MINISTRA ĐURIĆA PRED SAVETOM BEZBEDNOSTI UN Pročitajte govor koji je čuo ceo svet o Srbima na KiM! (FOTO, VIDEO)
Ministar spoljnih poslova Marko Đurić obratio se danas na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u Njujorku, na kojoj je razmatran Izveštaj generalnog sekretara UN o radu UNMIK za period od septembra 2025. godine do marta 2026. godine.
Obraćanje ministra Đurića prenosimo u celosti:
Poštovani predsedniče Saveta bezbednosti, uvaženi članovi Saveta bezbednosti, poštovani specijalni predstavniče generalnog sekretara, dozvolite mi da se najpre zahvalim generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Antoniju Guterešu i njegovom specijalnom predstavniku Peteru Dueu na predstavljenom izveštaju, kao i na kontinuiranom angažovanju u sprovođenju mandata UNMIK, u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Republika Srbija izražava posebnu zahvalnost svim pripadnicima Misije. Prisustvo UNMIK i dalje predstavlja ključnu garanciju mira, stabilnosti i zaštite osnovnih ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji. U vreme kada se poziva na smanjenje budžeta UNMIK i izmenu njegovog mandata, Republika Srbija šalje jasnu i nedvosmislenu poruku: prisustvo i uloga ove Misije ne smeju biti oslabljeni, već moraju biti ojačani.
Dozvolite mi da budem potpuno jasan. U aktuelnim okolnostima, UNMIK nije samo relevantan, već i nezamenljiv. Njegov mandat, zasnovan na Rezoluciji 1244, nije u potpunosti sproveden. Ovo nije tehničko pitanje. Ovo je pitanje koje direktno utiče na bezbednost, prava i svakodnevni život ljudi na terenu. Republika Srbija ostaje čvrsto posvećena pružanju podrške takvoj ulozi.
Svaka diskusija o njegovoj budućnosti mora biti strogo rukovođena realnošću na terenu – a ne pretpostavkama koje možda ne odgovaraju proživljenom iskustvu zajednica.
U vreme rastuće globalne neizvesnosti i brojnih kriza u različitim regionima, posebno je važno da Savet bezbednosti ostane utemeljen u činjenicama, pravu i jasnom razumevanju dešavanja na terenu. U tom kontekstu, UNMIK nastavlja da igra stabilizujuću ulogu, ne samo kroz izveštavanje, već i kroz samo svoje prisustvo. Njegov mandat prema Rezoluciji 1244 ostaje od suštinske važnosti za obezbeđivanje nepristrasnog nadzora, posebno zato što usled jednostranih akcija postoji opasnost da se naruši krhka ravnoteža postignuta tokom godina.
Uvaženi članovi Saveta bezbednosti,
Danas vam se obraćam ne samo kao predstavnik Republike Srbije, već i kao glas onih koji svakodnevno žive u strahu, nesigurnosti i pod stalnim pritiskom na Kosovu i Metohiji. Ugnjetavanje jedne zajednice se ne dešava preko noći. Ono se odvija u prepoznatljivim fazama. A te faze se, nažalost, jasno mogu uočiti u položaju Srba na Kosovu i Metohiji danas.
Stojim pred vama danas ne da bih pobedio u raspravi, već da bih doprineo rešavanju problema.
I dozvolite mi da ovo jasno kažem od samog početka: Srbija nije deo problema – mi smo deo rešenja. Takođe govorim kao glas onih koji se osećaju zastrašeno – za majke i ćerke onih koji su nepravedno pritvoreni, za one koji su etiketirani, marginalizovani i pod pritiskom jednostavno zbog toga ko su.
Ono čemu svedočimo nije niz izolovanih događaja. To odražava širi i duboko zabrinjavajući obrazac. I ovo je pitanje principa. U mnogim aspektima, ovaj obrazac nosi uznemirujuće sličnosti sa dinamikom koja je prethodila ozbiljnim sukobima u prošlosti.
Ove okolnosti nisu identične – ali putanju ne treba ignorisati. Kada prava postepeno erodiraju, kada se pritisak normalizuje, nestabilnost se ne pojavljuje iznenada – ona se gradi korak po korak, odluka po odluka.
Kao što nas je Martin Luter King Mlađi podsetio, "nepravda bilo gde je pretnja pravdi svuda".
Zato ono o čemu danas razgovaramo nije samo regionalno pitanje. To je pitanje koje direktno govori o kredibilitetu međunarodnih normi, o zaštiti ljudskih prava i o odgovornosti koju svi delimo u sprečavanju nestabilnosti pre nego što ona eskalira.
Međunarodna zajednica je decenijama ulagala u izgradnju mehanizama za zaštitu manjina i podržavanje vladavine prava u postkonfliktnim uslovima. Dozvoljavanje da se ovi mehanizmi zaobilaze postavlja opasan presedan daleko izvan Zapadnog Balkana.
I Prva faza – Identitet postaje razlog za život u strahu. Svedoci smo stvarnosti u kojoj je sam identitet postao izvor nesigurnosti.
Pod politikom koju sprovodi Aljbin Kurti, Srbi na Kosovu i Metohiji se sve više obeležavaju kao "oni drugi". Njihov identitet se koristi kao osnov za ograničavanje prava kosovskih Srba, ograničavanje njihovog kretanja i targetiranje njihovih domova, imovine i verskih objekata. Proizvoljna hapšenja, napadi i administrativni pritisci nisu izolovani incidenti.
Oni formiraju sistematski obrazac marginalizacije koji ne možemo i ne smemo ignorisati.
Ujedinjene nacije nisu stvorene da bi ćutale pred nepravdom. Njihova uloga je da obezbede poštovanje međunarodnog prava i da zaštite pojedince i grupe kojima su uskraćena prava. Upravo iz tog razloga, ono što se danas dešava na Kosovu i Metohiji nije samo regionalno pitanje, već je pitanje zajedničke odgovornosti i test kredibiliteta međunarodnog poretka.
Činjenice su duboko zabrinjavajuće. Samo u 2025. godini zabeleženo je 137 etnički motivisanih incidenata. Od početka ove godine, nova hapšenja i napadi su se nastavili. Ovi događaji ne ukazuju na slučajnost, već na obrazac pritisaka i klimu nekažnjivosti.
Srbi se suočavaju sa ograničenjima slobode kretanja, proizvoljnim hapšenjima, napadima na njihovu imovinu i skrnavljenjem verskih objekata. Napadi na Srpsku pravoslavnu crkvu pogađaju samu srž kulturnog i duhovnog identiteta. Posebno su zabrinjavajući pokušaji ulaska u socijalne, zdravstvene i obrazovne ustanove, jer direktno ugrožavaju osnovne funkcije neophodne za opstanak zajednice.
Ograničenja slobode kretanja su sistemska, a ne slučajna. Gospodin Milorad Arlov, poznati humanitarac iz Banjaluke, samo je jedan od bezbrojnih primera pojedinaca kojima je zabranjen ulazak na Kosovo i Metohiju. Čak je i patrijarhu SPC sprečeno da poseti sedište svoje Crkve. Ovo nisu samo administrativne prepreke; one predstavljaju namerno signaliziranje da određeni identiteti nisu dobrodošli ili da podležu uslovnom odobrenju.
Ovde se ne radi o proceduri. Radi se o principu.
Ove akcije šalju poruku da su prava uslovna, da identitet određuje pristup i da čak i humanitarni rad i verska dužnost mogu biti ometani. Samo u 2025. godini zabeleženo je preko 130 etnički motivisanih incidenata. Od tada su se nastavila hapšenja, zastrašivanja i napadi, a izveštaji o fizičkim napadima, šteti na imovini i verbalnom uznemiravanju traju i 2026. godine. Sećamo se pucnjave na srpske dečake u Štrpcu na pravoslavni Božić – duboko uznemirujućeg čina koji i dalje odjekuje upravo zato što odgovornost ostaje nejasna i nedovoljno pokazana. Takvi incidenti narušavaju ne samo individualnu bezbednost već i kolektivni osećaj pripadnosti čitavih zajednica.
Istovremeno, niz koordinisanih mera uticao je na svakodnevni život Srba:
• Jednostrana zabrana srpskog dinara, koja narušava osnovni ekonomski život i tera penzionere, porodice i mala preduzeća u neizvesnost dok se bore da pristupe sredstvima ili obavljaju svakodnevne transakcije. Mnogi stariji građani sada se suočavaju sa dugim putovanjima do graničnih područja samo da bi primili svoje penzije, pretvarajući ono što bi trebalo da bude rutinska stvar u izvor teškoća i poniženja.
• Sistematski pritisak na srpske institucije u zdravstvu, obrazovanju i socijalnim službama, ostavljajući pacijente bez pouzdane nege, a učenike nesigurnim u vezi sa kontinuitetom školovanja na maternjem jeziku.
• Hapšenja koja izazivaju ozbiljnu zabrinutost u vezi sa pravičnim postupkom i proporcionalnošću.
• Oduzimanje zemljišta na severu za monoetničke baze specijalne policije, često sprovedeno bez transparentnosti i van dogovorenih okvira. Ovo nisu izolovane odluke. One čine konzistentan obrazac pritiska. Da bi se razumeo puni uticaj ovih mera, mora se sagledati kako one utiču na svakodnevni život. Ekonomska ograničenja se pretvaraju u neizvesnost za porodice i prepreke za preduzeća. Roditelji brinu o izdržavanju svoje dece; nastavnici i lekari vide da je njihova profesionalna budućnost ugrožena. Institucionalni pritisak utiče na pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju i socijalnoj zaštiti. Pravna nesigurnost stvara strah i obeshrabruje povratak onih koji su raseljeni.
Za mnoge, ovo nije pitanje politike – već da li mogu normalno da žive, odgajaju decu i ostanu u svojim domovima. Kada se osnovni uslovi za dostojanstven život naruše, ljudi odlaze – ne po svom izboru, već iz nužnosti. Ova postepena demografska promena, vođena stalnim pritiskom, a ne dobrovoljnom migracijom, preti da fundamentalno promeni multietnički karakter Kosova i Metohije. I to ne pogađa samo Srbe. Goranska zajednica se suočava sa sve većom marginalizacijom. Bošnjačka zajednica je potisnuta, uz sve veću zabrinutost zbog tihe asimilacije. Kada više zajednica doživljava slične pritiske, ovo postaje strukturno pitanje koje ugrožava samu osnovu suživota.
I još jednom, ovo je pitanje principa.
U proteklih šest meseci, situacija se samo dodatno pogoršala. Umesto napretka ka normalizaciji, svedoci smo događaja koji produbljuju nepoverenje i intenziviraju nesigurnost. Ovim se nameće suštinsko pitanje: kakvu budućnost možemo očekivati u društvu u kojem su ljudi meta zbog toga ko su, i gde pravde nema? Bez odgovornosti nema biti poverenja. Bez poverenja nema stabilnosti. A bez stabilnosti nema biti trajnog mira. Posebno je zabrinjavajuće što izveštaj ne pominje tihi, ali uporni egzodus Srba. U veoma kratkom vremenskom periodu, približno 20 procenata srpskog stanovništva je napustilo Kosovo i Metohiju usled pritisaka. To nije statistika. To je egzodus. I naša je zajednička odgovornost da ga zaustavimo.
II Druga faza je pravna marginalizacija — pritisci kojima danas svedočimo prevazilaze fizičke pretnje, oni se pojačavaju kroz politike i administrativne odluke. Zakonodavne inicijative, poput nacrta zakona o strancima, izazvale su duboku zabrinutost među Srbima na Kosovu i Metohiji. Postojao je realan rizik da ljudi koji tamo žive i rade decenijama budu tretirati kao stranci, da izgube pravo na boravak, rad, pa čak i na to da ostanu u svojim domovima. Takve mere nisu samo pravno sporne, već odražavaju širi obrazac pokušaja da se stvarnost preoblikuje administrativnim sredstvima.
Istovremeno, Srbi se suočavaju sa sve većim pravnim i administrativnim preprekama koje otežavaju svakodnevni život, od pristupa javnim uslugama do ostvarivanja osnovnih prava. U takvim okolnostima, od suštinske je važnosti da se pravda sprovodi na način koji je dosledan, nepristrasan i čvrsto utemeljen u vladavini prava.
Međutim, svedoci smo brojnih slučajeva proizvoljnih i pravno spornih hapšenja Srba, često zasnovanih na nepouzdanim svedočenjima u vezi sa navodnim ratnim zločinima. U takvim postupcima, ne samo da je pravni osnov često upitan, već su i osnovna prava pritvorenih ozbiljno narušena. Umesto da doprinose pravdi i pomirenju, takve prakse stvaraju strah, ometaju povratak raseljenih lica i podrivaju pravnu sigurnost.
Ranije postignuti sporazumi se ne poštuju. Prošlo je više od trinaest godina od potpisivanja Prvog osnovnog Briselskog sporazuma, a on i dalje nije sproveden. Ključna obaveza koju je preuzela Priština nije ni blizu ispunjenja. Osnivanje Zajednice srpskih opština odlaže se skoro deceniju i po. Ovo nije samo pitanje vremena, već pitanje kredibiliteta, poverenja i poštovanja obaveza koje su formalno preuzete. Bez sprovođenja onoga što je već dogovoreno, teško je govoriti o istinskom napretku ili održivoj normalizaciji. Na ovaj način, kosovski Srbi ostaju bez pravnog okvira koji im je garantovan kroz Dijalog, čime se narušava kako poverenje, tako i kredibilitet procesa. Ovaj obrazac je pojačan institucionalnim mehanizmima.
Postoji i dublja kontradikcija na koju se mora direktno osvrnuti. Albin Kurti se politički uzdigao kao studentski aktivista, zalažući se za prava i pružajući otpor onome što je opisao kao ugnjetavanje. Pa ipak, danas mnogi na terenu doživljavaju njegovu politiku kao restriktivnu, isključivu i sve grublju. Ova transformacija pokreće ozbiljna pitanja o doslednosti u primeni demokratskih vrednosti. Liderstvo nosi odgovornost prema svim zajednicama – ne samo prema političkim pristalicama. Kada se ta odgovornost vrši selektivno, institucije slabe, a podele se produbljuju. Pravo liderstvo zahteva izgradnju mostova, a ne zidova; ono zahteva uzdržanost i inkluzivnost čak i kada je politički teško.
Umesto da se kreće napred, svedoci smo liderstva koje se sve više okreće prošlosti – vraćajući se na obrasce za čije je prevazilaženje ovaj region već platio visoku cenu.
Takođe smo svedoci obrasca koji se ponavlja: stvara se kriza. Svi ulažemo vreme, energiju i diplomatske napore da je obuzdamo. A onda, kada se ona samo delimično preokrene, očekuje se da to pozdravimo kao napredak. Ovo nije istinska deeskalacija. Ovo je ciklus koji troši resurse i narušava poverenje.
Ovaj obrazac ima stvarne posledice. Troši diplomatske resurse, podriva poverenje i sprečava značajan napredak. Svaki novi jednostrani potez stvara neizvesnost, remeti svakodnevni život i primorava međunarodne aktere na ponovljeno upravljanje krizama, umesto na stratešku podršku normalizaciji. I baš juče smo videli još jedan primer. Aljbin Kurti je posetio sever Kosova, još jednom zaobilazeći i ignorišući demokratski izabrane srpske predstavnike i gradonačelnike. Ovo nije angažovanje. Ovo je isključivanje.
U isto vreme, moramo iskreno govoriti o dijalogu između Beograda i Prištine pod okriljem EU. Srbija ostaje potpuno posvećena ovom dijalogu i svim svojim obavezama. Ali dijalog bez sprovođenja nije dijalog – to je stagnacija. Više od trinaest godina nakon Briselskog sporazuma, Zajednica srpskih opština još uvek nije uspostavljena. Ovo nije odlaganje. To je odbijanje sprovođenja dogovorenih obaveza koje su trebalo da obezbede suštinsko samoupravljanje i garancije za srpsku zajednicu.
Moramo se takođe setiti Vašingtonskog sporazuma (2020), postignutog pod posredovanjem Donalda Trampa. Taj pristup je bio vizionarski. Stavio je ekonomsku saradnju u centar, nudeći pragmatičan put napred. Umesto konfrontacije, nudio je povezivanje. Umesto zastoja, nudio je napredak. Taj duh ne treba izgubiti; oživljavanje elemenata ekonomske integracije, slobode kretanja i praktične saradnje moglo bi da otključa opipljive koristi za sve zajednice.
III Treća faza su napadi na kulturu, religiju i baštinu
Pored teških bezbednosnih i životnih uslova, Republika Srbija mora da izrazi posebnu zabrinutost i zbog kontinuiranog targetiranja srpskog kulturnog i verskog nasleđa. Skrnavljenje verskih objekata i grobalja nije samo vandalizam, već direktan napad na identitet, dostojanstvo i osnovna ljudska prava.
Dozvolite mi da vam skrenem pažnju na samo jedan od mnogih incidenata: kamenovanje autobusa koji je prevozio srpske pravoslavne hodočasnike u Južnoj Kosovskoj Mitrovici u septembru 2025. godine. Ovo nije bio slučajan čin. Bio je to ciljani napad na pojedince koji koriste svoje osnovno pravo na slobodu veroispovesti. Kada takvi incidenti nisu adekvatno prikazani, rizikujemo da izgubimo potpuno i tačno razumevanje situacije na terenu. Očuvanje hrišćanskog nasleđa na Kosovu i Metohiji mora biti apsolutni prioritet za sve. Kontinuirano targetiranje kulturnog i verskog nasleđa ostaje duboko zabrinjavajuće.
Ovo nije vandalizam – to je pokušaj brisanja identiteta i kontinuiteta. Kada se napadaju crkve, kada se skrnave groblja, kada su hodočasnici meta, to potkopava sam suživot. Nedavni incidenti, uključujući provale u crkve i skrnavljenje grobova, nadovezuju se na dugi obrazac od preko 150 srpskih pravoslavnih lokaliteta oštećenih ili uništenih od 1999. godine.
Nasleđe nije samo prošlost – ono se tiče budućeg prisustva zajednica. Njegova zaštita je neophodna za izgradnju poverenja i pomirenje.
IV Četvrta faza podrazumeva sve veće bezbednosne pritiske i zastrašivanje
Svedoci smo ubrzanog procesa militarizacije na Kosovu i Metohiji. Jačanje takozvanih Kosovskih bezbednosnih snaga, praćeno nabavkom modernog naoružanja, ne može se posmatrati kao neutralan proces. To menja bezbednosnu ravnotežu, povećava neizvesnost i rizik od eskalacije. Takav razvoj događaja, posebno kada se sprovodi bez transparentnosti i bez punog poštovanja međunarodnih obaveza, podriva napore za održavanje stabilnosti i dovodi u pitanje kredibilitet postojećih bezbednosnih mehanizama. Dozvolite mi da stoga budem jasan: KFOR mora da ostane jedino legitimno i kredibilno bezbednosno prisustvo na terenu, u potpunosti u skladu sa svojim mandatom. U vreme rastuće globalne neizvesnosti i transformacije međunarodnog poretka, krhka stabilnost na Kosovu i Metohiji ne sme biti dovedena u pitanje.
U takvim okolnostima, samo KFOR može garantovati bezbednost na terenu.
U kombinaciji sa netransparentnom saradnjom sa određenim akterima u regionu, ovi događaji izazivaju ozbiljnu zabrinutost. Oni prete da naruše postojeće aranžmane, uključujući Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova. Ovo direktno utiče na stabilnost na terenu.
U ovom kontekstu, uloga KFOR-a kao primarnog i kredibilnog garanta bezbednosti za sve zajednice ostaje suštinska. Svakoj diskusiji o smanjenju broja ili kapaciteta mora se pristupiti sa krajnjim oprezom, jer preuranjene promene mogu destabilizovati krhku ravnotežu i ohrabriti one koji žele da promene činjenice na terenu silom ili pritiscima.
Dame i gospodo,
Sve ove faze jasno ilustruju obrazac delovanja koje sprovodi Aljbin Kurti. Svedoci smo pristupa koji se primenjuje s namerom, u kojem krize nisu slučajne, već stvorene. Crvene linije se kontinuirano pomeraju dalje potpirivanjem tenzija i izazivanjem situacija na terenu. A onda se te iste krize samo delimično deeskaliraju, taman toliko da se stvori privid uzdržanosti.
Ali budimo jasni: crvene linije se nikada ne vraćaju na prvobitnu poziciju. One se samo povlače nekoliko koraka unazad, dok nova realnost ostaje izmenjena. U tom procesu se od nas očekuje da takve poteze pozdravimo kao napredak. Ovo nije deeskalacija. Ovo je metod. Stalnim pomeranjem ovih crvenih linija, pritisci na Srbe na Kosovu i Metohiji se intenziviraju. Prostor za njihov normalan život se stalno smanjuje, njihova prava postepeno erodiraju, a sama njihova egzistencija se dovodi do ivice. Takva politika stvara uslove u kojima su ne samo Srbi, već i hrišćansko kulturno i duhovno nasleđe na Kosovu i Metohiji i njihov opstanak dovedeni u ozbiljnu opasnost.
Zato ne smemo posmatrati ove događaje izolovano. Oni formiraju dosledan obrazac, koji zahteva jasan i principijelan zajednički odgovor.
Kako da prekinemo ovaj ciklus?
Na prvom mestu, potvrđivanjem centralne uloge Ujedinjenih nacija. Za Republiku Srbiju, Ujedinjene nacije ostaju najrelevantniji forum za obezbeđivanje pravde i međunarodnog poretka. Potrebno nam je više, a ne manje angažovanja UN. I potrebno je puno poštovanje obavezujućih odluka, uključujući Rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244. Ova rezolucija nije samo dokument, već jedan od najvažnijih pravnih okvira za rešavanje pitanja Kosova i Metohije. Njene odredbe moraju se sprovoditi, a ne samo pozivati na njih.
Ona garantuje bezbednost za sve i pravo na povratak. Pa ipak, danas, povratak nije samo težak, već je i praktično neodrživ. Od više od 230.000 raseljenih Srba, vratio se samo zanemarljiv broj. Ljudi se ne vraćaju nesigurnosti. Ne vraćaju se strahu.
Drugo, moramo gledati u budućnost.
Moramo prevazići zastarele podele i fokusirati se na mogućnosti za saradnju. Srbima i Albancima nije suđeno da ostanu sukobljeni, to su narodi koji moraju pronaći načine da rade zajedno. Postoji prostor, posebno u ekonomskoj saradnji, za izgradnju poverenja i stvaranje zajedničke budućnosti. Budućnosti u kojoj se naš region približava Evropskoj uniji, postaje deo zajedničkog tržišta i pruža našim narodima stabilnost, prilike i dostojanstvo.
Uvaženi članovi Saveta bezbednosti,
Razmotrimo i šire implikacije.
Stabilnost na Kosovu i Metohiji je usko povezana sa stabilnošću na širem Zapadnom Balkanu i, samim tim, sa evropskom bezbednošću u celini. Svaka nerešena tenzija ima posledice van svog neposrednog konteksta – potencijalno utičući na migracione tokove, ekonomsku saradnju i kredibilitet međunarodnih institucija. U svetu koji se suočava sa višestrukim sukobima, Savet bezbednosti ima dužnost da spreči ponovno pojavljivanje starih linija razdora u Evropi.
Ono čemu svedočimo nije slučajno. To je obrazac. I ukoliko se ovaj obrazac ne reši doslednom primenom zakona i sporazuma, stabilnost će ostati krhka.
Ali dozvolite mi da budem podjednako jasan: Umesto uvreda i optužbi, pružamo ruku saradnje – albanskom narodu. Ne verujemo da su naši narodi predodređeni za sukob. Verujemo da je kroz dijalog, ekonomsku saradnju i međusobno poštovanje moguća drugačija budućnost.
I još jednom: Srbija nije deo problema – mi smo deo rešenja.
Srbija ostaje posvećena dijalogu. Srbija ostaje posvećena miru. Srbija ostaje posvećena međunarodnom pravu i punoj primeni svih postignutih sporazuma.
Republika Srbija podržava i nastaviće da podržava UNMIK i njegovu ulogu u obezbeđivanju odgovornosti i objektivnog izveštavanja — ali održiva normalizacija mora se izgraditi kroz implementaciju, dijalog i poverenje. Srbija je spremna da konstruktivno sarađuje sa svim partnerima na pronalaženju sveobuhvatnog, obostrano prihvatljivog i trajnog rešenja koje poštuje prava i bezbednost svih zajednica.
I na kraju da budemo jasni:
Bez odgovornosti nema pravde.
Bez pravde nema poverenja.
A bez poverenja nema trajnog mira.
Hvala.
Kurir.rs